Često se susrećem sa decom koja odbijaju da nauče čak i najjednostavnije veštine, i to iz različitih razloga. Upornost i spremnost da ni ne pokušaju, čak i kada imate ostvaren dobar kontakt, redovno me zbunjuje, posebno što često uz to ide i spreman set izgovora. Ova tema mene tera da razmišljam koji su sve drugi načini kako da ostvarim cilj, i plaši me to da li su roditelji svesni posledica neadekvatnog odgovora na ovakva ponašanja. Razumevanje specifičnih uzroka i primena odgovarajućih strategija može značajno uticati na razvoj pozitivnog odnosa prema učenju kod predškolske dece kako bi se izbegle veće posledice u školskom periodu.

1. Istraživanje sveta kroz igru: Deca u predškolskom uzrastu uče kroz igru. Odbijanje učenja može proisteći iz nedostatka prilika za istraživanje i kreativnu igru, ili prevelikih očekivanja. Roditelji i vaspitači mogu podstaći učenje kroz zajedničke igre, postavljajući pitanja i podržavajući dečje otkrivanje sveta oko sebe. Ako je igra takmičarska, važno je da deca razumeju cilj igre, da kroz nju uče pravila ponašanja, taktike, kao i da uče kako se pobeđuje i gubi.
2. Postavljanje rutina i struktura: Deca vole predvidljivost i rutinu. Osećaj sigurnosti koji pruža redovna rutina može smanjiti otpor prema novim aktivnostima. Postavljanje jasnih dnevnih rutina pomaže deci da znaju šta da očekuju, čime se stvara povoljno okruženje za učenje.
3. Komunikacija kroz priče i pesme: Pripovedanje priča i pevanje pesama su odličan način da se podstakne jezički razvoj i radoznalost kod male dece. Ove aktivnosti ne samo da čine učenje zabavnim, već i podstiču emocionalnu povezanost između odraslih i dece. Kroz priče i pesme može se poslati poruka detetu tako da je ne svhati kao učenje ili prekor, već uputstvo za bolje razumevanje.
4. Razvoj fine i krupne motorike: Ponekad, deca mogu odbijati učenje zbog nespretnosti u razvoju fine i/ili krupne motorike. Aktivnosti koje podstiču razvoj ovih veština mogu poboljšati samopouzdanje i motivaciju za učenjem, posebno kada su rezultati brzo vidljivi.
5. Prisustvo roditelja u učenju: Uključivanje roditelja u proces učenja stvara emocionalnu povezanost i pomaže deci da se osećaju podržano. Roditelji mogu zajedno sa decom istraživati, postavljati pitanja i zajedno učiti, čime se stvara pozitivan stav prema učenju. Kroz priče o svojim uspesima i neuspesima, deca bolje razumeju sam proces učenja što se može preneti i na njihova iskustva.
6. Prilagođavanje očekivanja: Važno je imati realna očekivanja u vezi s predškolskom decom. Svako dete razvija se različitim tempom, pa je važno prilagoditi aktivnosti i postaviti realna očekivanja kako bi se izbegao osećaj pritiska i stresa. Dete uvek može više od onoga što očekujemo, ali je pitanje kako formulišemo i prikažemo zadatak. Način na koji dete uči treba da je u skladu sa metodama koje primenjujemo. Takođe, postavljanje očekivanja u brzini, spretnosti i rezultatima uopšte može biti kočnica deci i da probaju. Zato je važnije fokusirati se na proces i verovati da će rezultat sigurno doći, nije važno da li odmah ili za koji mesec.
7. Razgovor: Verovatno najvažniji korak u učenju je razgovor. Iako roditelji često kažu da dovoljno razgovaraju sa decom, najčešće se ispostavi da se razgovori u kući vode uvek na iste teme, pa je sam razgovor postao deci nezanimljiv i bez svrhe. Dete svet shvata crno belo, ako mu odrasli ne objasni fine nijanse u uzročno posledičnim vezama. Otuda dečije mudrolije koje možda jesu logične, ali nisu tačne. Kako bismo sprečili da dete dolazi do pogrešnih zaključaka, koji će često biti tema za smeh ili grdnju, neophodno je razumeti da je najveći prozor za učenje svakog deteta konstantni razgovor na daleko širi dijapazon tema od toga šta su tog dana jeli i radili u vrtiću. I nauka je dokazala da deca u porodicama u kojima postoji konstantna interakcija u razgovorima ostvaruju daleko bolje rezultate u školovanju i u školi i na fakultetu.
8. Motivacija: Neka deca vole izazove i pokreće ih razmišljanje o tome kako da nešto nauče da bi bili bolji ili veštiji. Druga deca se pokreću onda kada moraju, kada im preti kazna. Ovako se ponašaju i odrasli, i za mnoge  stvari u životu nešto je u nekom kontekstu korisnije od drugog. Ipak, za dete koje tek treba da osvaja znanja, daleko je bolje motivisati ih pohvalom i podstrekom nego ucenjivati kaznom. Sposobnost da zamisle kako će se osećati kada nešto urade samostalno biće im od velike koristi uvek u životu. Zato je naša uloga da ih sto više podstičemo nego kažnjavamo, pretimo i ucenjujemo. Možda neće odmah dobro odreagovati, ali ako ste vi u ovome uporni, postaće i oni.

S obzirom na raznolike uzroke odbijanja učenja kod male dece, ključno je individualizovati pristup i pružiti podršku koja odgovara specifičnim potrebama svakog deteta. Kroz zajednički trud roditelja i vaspitača, može se stvoriti podsticajno okruženje koje podstiče radoznalost i ljubav prema učenju kod predškolske dece. A kada to postignete, napravili ste najvažniji korak u učenju za ceo život.

Evo linka za nastavak teksta, za decu školskog uzrasta.

Marijana Milošević

NLP trener i NLP Coach