Iako svi želimo svom detetu samo najbolje, nekada nismo u stanju da dopremo do onoga što je najvažnije za njihovo ponašanje – do njihovih misli. Način na koji doživljavaju i sebi objašnjavaju situacije u kojima se nalaze, varira na dugačkom kontinuumu između optimizma i pesimizma. To gde se nalaze na ovoj liniji utiče na sve aspekte života, uključujući i to koliko su uspešni, mentalno zdravi i srećni. I baš u tome, mi možemo da im pomognemo.

Procenjivati nečiji optimizam ili pesimizam na osnovu pitanja da li je čaša polupuna ili poluprazna isto je kao i zanemarivati postojanje svih nijansi sive. Takođe, nije samo važna konstatacija da ste, na primer, pesimista. Jer to kako tačno sebi objašnjavate svoje greške i neuspehe može različito da utiče na vaš celokupan život. Na primer, dete dobije lošu ocenu na kontrolnoj vežbi. Njegovo/njeno objašnjenje može biti da je glup, nesposoban, da nikada neće naučiti, položiti, da je tako za sve predmete, ne samo za taj jedan. Takođe, objašnjenje može biti i da nije dovoljno učio, da su zadaci bili (neočekivano) teški, da je bio umoran i dekoncentrisan i da će se za sledeći put bolje pripremiti. U prvom slučaju, reč je o krajnjem pesimizmu, onom koji utiče na sve aspekte, jer se jedna loša ocena reflektuje i na ostale sfere života. U drugom slučaju, optimizam čini da dete sagledava samo trenutni rezultat koji je loš, ali se može popraviti. Ova razlika čini ogromnu razliku jer objašnjava stav prema uspehu i neuspehu. Nauka pokazuje da takozvano “katastrofalno razmišljanje” krajnjeg pesimiste često vodi ka bezvoljnosti i depresiji. Sa druge strane, ni krajnji optimizam nije nešto čemu treba da težimo jer objašnjavanje događaja tada takođe prelazi granicu racionalnog. Deca tada mogu da optužuju isključivo spoljne faktore za svoje loše rezultate, a nikad sebe.

Ono što je najvažnije je da je učenje o optimizmu jedna od najkorisnijih terapija za decu. Mnoga istraživanja su potvrdila da deca koja su učestvovala u različitim aktivnostima na kojima se “vežbao” optimistični stav i ohrabrivanje, veoma brzo pokazuju bolje rezultate kako u školi i fakultetu, tako i u životu uopšte.

Koji je recept?

Nekada je i druženje sa optimističnim ljudima pravi lek. Nekada je to nastavnik koji ne daje loše ocene već podstiče na rad sve dok se ne dogodi promena. Nekada su to roditelji koji nauče da se zaustave i kažu koju rečenicu manje nego obično. Ipak, ono što je najbolji lek sigurno je to da se deci ne dozvoli da loš rezultat u jednoj oblasti ima uticaj na sve ostalo. Da se insistira na tome da se dete hvali i kritikuje za svoja ponašanja, a ne za svoju ličnost. Imajte na umu da je podrška često slična placebo efektu. Kako neki psiholozi tvrde, optimizam se može naučiti. Baš kao što decu vakcinišemo kako bi bila fizički zdrava, optimizam kao imunizacija dovešće do toga da deca budu otpornija na svakodnevne izazove. Ako dete ima nekoga kome veruje i koji ga hrabri i onda kada mu se čini da ništa nije kako treba, ta doza optimizma preliće se i na njega/nju i možda mu i poveruje. I sasvim mali korak napred je i dalje bolji od toga da stojite u mestu.

O ovoj temi ćemo detaljnije pričati na Četvrtoj međunarodnoj Bim Bam konferenciji od 29. juna do 2. jula u Beogradu. Učesnici će biti upoznati sa alatima za prepoznavanje stepena optimizma, te naučiti kako se leči bespomoćnost i ohrabruje samopouzdanje. Prijave za Konferenciju su ovde.

Marijana Milošević

Bim Bam

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu.