Znate ono čuveno pitanje: “Jel’ te sluša muž?” I još čuveniji odgovor: “Čuje!” Isto kao što u komunikaciji nije isto da li vas neko čuje ili sluša, tako ni u muzici nije isto da li je slušate pasivno ili aktivno. Pasivno slušanje je najčešće, podrazumeva nam se da čujemo, primećujemo, pa čak i pevušimo, ali vrlo često na potpuno nesvesnom nivou. Nekada možete sebe uhvatiti i da pevate tekst pesme, nesvesni da to radite. I to uopšte nije ni loše ni problematično. Nije vam važno da se u tom trenutku toj aktivnosti posvetite. Problem nastaje kada se ta površnost prenese u učionicu u kojoj bi to što deca slušaju, trebalo i da razumeju, zapamte i prepoznaju. A tada je potrebno da koristimo drugačije tehnike kako bi sa pasivnog prešli na aktivno slušanje.

Veoma česta situacija kod slušanja muzike je da se uz ovu aktivnost, deci u vrtiću ili školi, da papir i bojice, da nacrtaju ono što čuju. Ovo je odlično onda kada postoji priprema, razgovor i/ili tema koja će decu navoditi na temu za crtež. Na primer, slušaju Prokofjeva, simfonijsku bajku “Peća i vuk” i tačno znaju šta se kada dešava, koje su životinje u pitanju, koji su detalji priče. Tada njihovo slušanje može biti manje ili više pasivno, tj. mogu se povremeno uključivati, a u ostatku vremena, samo nesvesno slušajući muziku, razmišljati o svom crtežu. Nisu sve kompozicije pogodne za ovakve aktivnosti. Ako sama kompozicija nema neki “sadržaj” (neka sonata, koncert ili simfonija, na primer), dete će možda imati problem da vizualizuje ono što čuje. Muzika je tako previše apstraktna i ne može se “spustiti” kako bi se mogla dočatati slikom. Nekad je i to sasvim ok, kada baš želite da deca potpuno samostalno, bez sugestija, prikažu svoj doživljaj. Ipak, imajte na umu da će se često desiti da ste mogli dati i samo papir i bojice i da dobijete istovetan rezultat. Desiće se i da imate nekoliko sličnih motiva na različitim crtežima jer su deca “prepisivala”. Jednostavno, to je suviše apstraktno i potrebno je usmerenje, detalj, priča, na koje će se dete nadovezati.

Sa druge strane ove priče je aktivno slušanje. To je ono što je potrebno nastavnicima u osnovnim školama kada imaju zadatak da deca slušaju muziku. Oni nikad nemaju slušanje samo radi slušanja, njihov zadatak je da deca ne samo čuju, već i zaista znaju šta su čuli. Da to zapamte i da su u stanju da prepoznaju. Zamislite situaciju u kojoj dobijete disk sa snimcima 20 afričkih jezika i treba da na osnovu slušanja zapamtite i prepoznate koji je koji. Da li možete da zamislite da jednom nedeljno čujete nekoliko različitih jezika i da za par nedelja dobijete zvučni test i te jezike prepoznate? Teško, zar ne? A kako bi bilo kada bi odgledali kratke filmove o ljudima koji pričaju na svim tim različitim jezicima? Kada biste videli kako se taj jezik piše? Kada bi naučili na nekom od jezika da se predstavite, naručite kafu ili brojite do 10? Da li bi tada mogli da lakše prepoznate jezik na testu? Sigurno. Pa zašto to ne koristimo češće kada je slušanje muzike u pitanju?

A. Vivaldi: Jesen

Šta sve može da pomogne da deca više slušaju, razumeju, pamte i prepoznaju? Sve ono što inače nastavnici/vaspitači koriste: priča o delu, kompozitoru, epohi, instrumentima, obliku, slike, snimci sa koncerta… Ipak, često to nije dovoljno. Kada je učenje u pitanju, posebno dece starosti do 14 godina, treba imati uvek na umu da oni najbolje pamte kroz slike i pokret. To znači da će karakteristične slike, oblici ili motivi iz programskog sadržaja dela, biti od pomoći da se ono što se sluša i zapamti. Ako uz gledanje slika, dok se sluša muzika, dodate još i pokret, pamćenje će biti lakše i dugotrajnije. Zapravo, na ovaj način ste obezbedili da sva tri kanala učenja (auditivni, vizuelni i kinestetički) rade istovremeno.

Grafički prikaz dela (muzikogram) može vam obezbediti da više stvari istovremeno radite dok slušate muziku. Možete pratiti tok kompozicije pogledom (prstom), prepoznavati ritam, melodiju, oblik ili instrumente, a možete i svirati po šemi zadatoj u muzikogramu. Jedan muzikogram može vam pružiti više stvari istovremeno, ako znate kako da ga iskoristite i ako je vešto napravljen. Muzikogram nije novina u radu, iako je na našim prostorima i dalje retko zastupljen. Prve muzikograme napravio je belgijski pedagog Još Vujtak želeći da omogući svima, pa i onima koji nisu muzički pismeni, da mogu da razumeju klasičnu muziku i da u njoj uživaju. Danas muzikograme možete naći u formi štampanih sličica, linija ili tačkica, simbola i asocijacija, ili kao video koji vas, poput karaoka, precizno vodi kroz muziku koju slušate. Koju god metodu da koristite, dečja pažnja biće daleko veća, a pamćenje aktivnije. Veze koje se stvore u kombinaciji slušanja, gledanja i pokreta, dovode do lakog prepoznavanja melodije po slikama i pokretima koji su bili uključeni u prvo slušanje.

Mi u Bim Bamu, veliku pažnju posvećujemo aktivnom slušanju i to najviše kroz muzikograme. Pravimo ih tako da pratimo oblik, melodiju, dinamiku, ritam ili karakteristične deonice, pri tom pazeći da uvek budu deci zanimljivi i zabavni. Na vebinaru, 26. aprila, pričaćemo mnogo više o svemu ovome, a najvažnije od svega je da ćemo, zajedno sa vama, napraviti neke nove materijale. Pridružite nam se i sigurna sam da ćete iz korena promeniti način kako slušate muziku. Prijave su ovde, a do tada pogledajte video nastao po muzikogramu iz radne sveske “Više od muzičke sveske” po ilustracijama Ane Petrović. Vebinar ćemo snimiti pa će biti dostupan na YouTube za kasnije gledanje.

Marijana Milošević

Bim Bam

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu.