Mi koji se bavimo razvojem dece u ranom uzrastu, večno tvrdimo da je rana stimulacija najvažnija. Ono o čemu se retko govori je šta je sa preteranom stimulacijom i kako prepoznati, reagovati i rešavati situacije kada se ovo desi.

Nije svaka stimulacija dobra stimulacija. I to je svima jasno. Mi, muzičari, mogli bismo reći da je dobra muzička stimulacija ona koja je dozirana, i u količini i u jačini, primerena uzrastu i personalizovana, koliko je to moguće. Ono što nije dobra muzička stimulacija je sve to samo suprotno. Preglasna muzika već može biti kontraproduktivna. Pesme koje nisu primerene uzrastu ili prilici. Muzika koje ima previše, predugo smo njoj izloženi, konstantno nov muzički sadržaj… Sve su to primeri muzičke stimulacije koja može biti kontraproduktivna. Lek za to vam je jasan – umerenost i promišljenost.

Ali, šta kada se u isto vreme sa muzičkom, dešava još nekoliko stimulacija? Šta ako dete istovremeno ima stimulaciju više ili svih čula, i to ne može da obradi?

Kako prepoznati preteranu stimulaciju?

Šta uopšte znači preterana stimulacija? To znači da dete prima previše informacija putem različitih čula, pa mozak dobija previše poruka istovremeno. One preopterete delove mozga koji donose odluke i stimulišu primitivne reakcije (bori se ili beži) pa dete reaguje instiktivno.

Najčešće ćete primetiti da se dete uznemiri kada je okruženo većim brojem poznatih i nepoznatih ljudi. Gužva, buka, dodiri, vrućina/hladnoća, mnogo vizuelnih okidača, mirisi i ukusi, sve to zajedno dovodi do senzornog preopterećenja. Prve reakcije deteta mogu biti:

• bes, ljutnja, plač
• odbijanje igre
• stid i sakrivanje kod roditelja
• prekrivanje očiju, ušiju ili usta
• nemogućnost da prati verbalna uputstva

Kao što dete ume da prepozna kada mu je previše čulnih stimulansa, tako instiktivno često zna i da sebi pomogne. Najčešće je to na nivou da isključi makar jedno čulo pokrivajući svoje oči, uši ili usta ili  se priljubi uz roditelja kako bi isključio ostale okidače čulom dodira.

Šta mi možemo da uradimo?

Prvo i osnovno je da prepoznamo ovakav višak informacija. Da razumemo i da podržimo dete u potrebi da se na kratko isključi kako bi ponovo profunkcionisalo. Nekad je dovoljno samo promeniti prostoriju, izaći napolje, utišati muziku, ugasiti svetlo… Ili dozvoliti detetu da se sakrije u vašem naručju bez previše ispitivanja i pridika. Tiha muzika, prigušeno svetlo, ljuljuškanje u konstantnom ritmu, sporije disanje, šaputanje, pevanje omiljene pesme, ponavljanje ohrabrujućih reči (Biće sve u redu; Proći će; Sada si dobro…). Rečenice Što se stidiš?, Šta ti je? ili Kako se to ponašaš? nikada nikome nisu pomogle, a u ovakvim situacijama provereno ne rade. Dakle, budite zadovoljni da ste prepoznali trenutak i posvetite se samo detetu, pomozite da ono što instinktivno prepoznaje kao svoj lek, i dobije. Dok je preterana stimulacija u toku, suzdržite se od komentara i budite smireni. Vaša smirenost dodatno će stabilisati dete.

Ukoliko mislite da se ovakvi ispadi dešavaju prečesto, razmislite šta može da bude uzrok. Da li se dete zaista prečesto nalazi u preterano stimulisanom okruženju, ili su reakcije smišljene da bi pridobilo vašu pažnju? Povedite računa koliko često se dešava, šta su okidači i koji su načini da se dete umiri. Probajte da otkrijete da li postoji šema u ponašanju. Nekada i sami možete prekinuti ovakav lanac, a nekada je pametno zatražiti stručnu pomoć. Tada će vam ovi uvidi biti od koristi da ubrzate proces razumevanja uzrok – posledica i ponudite detetu bolje načine ponašanja.

Marijana Milošević

Bim Bam

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu.