Muzika je jezik. I baš kao i verbalni, oba imaju istu namenu. Oba su oblik izražavanja. Mogu se koristiti kao način da se komunicira sa drugima, ali i sa  samim sobom. I muzika i reči vas mogu naterati da se nasmejete ili zaplačete, mogu da vam postave pitanje ali i pruže odgovor. Mogu se obratiti pojedincu ili masi. I svakako, mogu vas pokrenuti.

Na nekim nivoima, muzika govori više od reči jer ne mora biti u potpunosti razumljiva da bi bila efikasna. Iako se muzičari i naučnici slažu da je muzika jezik, na žalost, retko se tako tretira. Mnogi smatraju da se muzika može učiti samo po jasno definisanim pravilima i od visoko obrazovanih i iskusnih muzičara. Ovaj sistem je zaista efikasan i koristi se već stotinama godina, ali je za njega potrebno dosta vremena. Nekad čak i previše pa mnogi odustanu od učenja pre ili kasnije.

Setite se kako ste učili svoj maternji jezik kada ste bili dete. Prvo ste ga slušali i samo upijali. Kada ste počeli da ga govorite, pravili ste mnogo grešaka ali vam je to bilo dozvoljeno. I što ste više grešaka pravili, vaši roditelji su imali veći osmeh. Učenje maternjeg jezika nije obaveza koju ste imali nekoliko puta nedeljno i gde ste odlazili od kuće da bi ga učili. Najveći broj ljudi koji su vas okruživali govorili su ga daleko bolje od vas.  Zamislite da su vas roditelji terali da razgovarate samo sa bebama dok ne usavršite svoj govor a tek onda vam dozvolili da razgovarate sa onima koji su svoje jezičko umeće odavno usavršili. Verovatno bi i sami bili odrasle osobe dok bi dočekali ovaj stadijum. Prenešeno na muzički teren, razgovor malog deteta sa odraslima isto je kao i njegovo sviranje sa profesionalcima. A sada promenite jezik u muziku i učenje govora pretvorite u učenje sviranja i ponovo pročitajte ovaj segment. Zanimljivo, zar ne?

Ako bi se muzika učila po istom principu kao i maternji jezik, to znači da bi nam trebalo sasvim malo vremena da naučimo da sviramo. Dokaz za ovu teoriju je bilo koje dete koje raste u muzičkom okruženju, odnosno u porodici gde je muzika sasvim prirodni deo života. Htelo, ne htelo, ono je uključeno u  učenje muzike i na svesnom  i na nesvesnom nivou i svoja znanja i veštine razvija brže i lakše nego druga deca. Njemu je muzika deo okruženja i najčešće je doživljava kao igru pa samim tim prihvatanje znanja ne bude uz otpor.

Deca godinama govore maternji jezik i vešto se koriste njime dok ne nauče kako da ga pišu i čitaju. Prečesto se dešava da njihovo muzičko opismenjavanje zapravo usporava proces sviranja koji bi bio brži da nema ove prepreke. Po mišljenju mnogih muzičkih pedagoga danas, ovaj proces nadogradnje ne bi smeo biti prepreka deci u uživanju u muzici. Jer, i to je jedan vid izražavanja, baš kao i maternji jezik. Baš kao što jedan petogodišnjak ne mora da zna da čita i piše a ume da govori, tako može i da peva i svira a da ne čita note.

Zato, kada razmišljate da li je dete spremno za učenje stranog jezika ili muzike, budite uvereni da mu je lakše bilo da nešto novo nauči prošle sedmice nego sledeće. Ako još niste počeli sa ovim vidom intelektualne stimulacije, počnite odmah! I ako želite dobar rezultat, onda ostavite očekivanja po strani i ponudite detetu učenje kroz igru. To je najefikasniji a samim tim i najprihvatljiviji način učenja deteta. I još nešto! Sačekajte sa očekivanjima rezultata. Neka vam oni ne budu važni. Ono što jeste važno je da dete sa radošću ide na svaki čas i u sebi slaže učenja, iskustva, veštine i sposobnosti. Kada će se sve to ispoljiti je nevažno – važno je da je tu!

Marijana Milošević Simić

Bim Bam

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu.