Godinama slušam priče ljudi iz okruženja koji su uvereni u to da je život preduzetnika manje – više bajka. Daleko smo tu od stvarne situacije na terenu, ali, ne želim da ovaj tekst pišem tako da vas obavestim koliko zakonskih regulativa morate poštovati, ili kakvo je stanje sa fiskalizacijom na terenu. Ne, ne. To svi znaju da nije bajka. Nešto drugo mi je važno da znate. A to su unutrašnje borbe koje vodi svako od nas koji radi samostalno, znači, nije zaposlen u školi ili vrtiću, firmi ili korporaciji, gde dobija redovnu platu bez obzira na sav trud i rezultate. E, to je izazov koji mnogi ne razumeju. A posebno će značiti onima koji su na klackalici i razmišljaju šta im je činiti.

Biti uporan, disciplinovan i dosledan zna da bude vrlo teško kada nema nikog ko bi vas bodrio i podsećao da nema odustajanja.

Svako ko je ikada radio samostalno zna da je najlakše odustati. Jednog trenutka samo rešiš da “Ovo više nije za mene” ili “Dosta mi je svega” i digneš ruke. To je zaista najlakše. Mnogo je teže naći motiv da, i pored svakojakih nedaća koje stoje i vrebaju, ipak kažeš “Ovo je moj put, nema odustajanja”. Svako ko veruje da je samim tim što smo odabrali da budemo samostalni, da smo znali da će se ova preispitivanja događati gotovo na dnevnom nivou, taj greši. Mislili smo da preispitivanje u nekom trenutku prestane.

Evo, na primer, moj slučaj. Ja sve svoje obaveze sama organizujem i samo u malim segmentima neko nešto radi za mene ili umesto mene. To praktično znači da ujutru kada ustanem, prvo vrtim u glavi šta je ono što danas mora da se uradi (na primer seminar, pošta, banka, dobavljači, mejlovi…). Iskreno, najlakše je kada imam zakazane obaveze i znam tačno šta ću raditi. Najteži dani su oni nakon završetka nekog velikog posla kada se probudim ujutru i ne znam šta dalje. Šta sada smisliti? Čime se danas baviti? Tada bih najradije ostala u krevetu ceo dan, ne zato što sam umorna (mada ima i toga), nego zato što ponovo treba smisliti nešto novo. I onda pripremiti, organizovati, sprovesti… E, tada je najteže ustati! Ali, nema nikog ko će doći i reći “Marijana, sada moraš da ustaneš, moraš da uradiš ovo i ono…”. Nema nikoga. Sami ste. Ako se sami ne pokrenete, niko neće to uraditi ni za vas ni umesto vas. Budite sigurni u to.

A šta je to što vas pokreće, šta je to što vas izvuče iz kreveta i natera da se brzo vratite u kolosek? Unutrašnja motivacija, svrha i odgovornost. I disciplina. Sve po malo. Pročitajte ponovo: unutrašnja motivacija, svrha, odgovornost i disciplina. Sve su to unutrašnji, interni faktori, nema ništa što dolazi spolja. Nije ponedeljak, 8:00 i vi znate da počinje čas, čeka vas đak ili šef, kolege. Niko vam čak neće reći šta treba da uradite, to sami treba da smislite. Sami ste. Svoji. Zavisite od svoje discipline i odgovornosti.

Osloni se na sebe sad ti, veruj sebi sve, daj sebi svoju reč…

Kada radite za sebe, onda se oslanjate na sve svoje vrednosti, veštine i sposobnosti, vrline i mane. Oslanjate se na sopstvenu odgovornost, upornost, kreativnost. Često čujem da mi ljudi kažu kako je meni lako jer sam kreativna. Za čas nešto napišeš, osmisliš, napraviš… Da vam kažem, nisam ja toliko kreativna koliko sam disciplinovana i uporna. I onda kada mi ne ide, a to se često dešava, ja znam šta je onda najbolja zamena. Kada ne ide jedna stvar, radiš nešto drugo što svakako mora da se uradi, dok ne naiđe inspiracija. A kada inspiracija dođe, onda uhvatiš talas i ploviš!

Ništa se ne stvori samo od sebe, preko noći. Ni uspeh ni neuspeh. Svakim svojim korakom koji sama osmislim, ja gradim sopstvenu snagu. Korak po korak. I onda kada nema nikoga ko bi me potapšao po ramenu i rekao “Svaka čast, ovo si super uradila”, onda to kažem sama sebi. Jer sam zaslužila. Nekima je potrebno da to čuju od drugih i zato je veoma važno da imaju pored sebe nekog ko će znati kada je vreme da budu podrška. Da prepoznaju trenutak kada je unutrašnja motivacija pri kraju pa da pomognu. Nekima je važno da sagledaju dokle su stigli, koje prepreke su prevazišli da bi mogli da izmere svoj uspeh. I zato treba da stanu i osvrnu se, pogledaju gde su bili, a kuda idu. Da razmisle šta bi bilo da neke korake nisu napravili. Neki izgube iz vida svoju svrhu. Zašto im je važno da znaju zašto nešto rade. Kada neko izgubi svrhu, najlakše će prepoznati po tome što ih posao više ne zadovoljava, ne raduju se novom danu i novim situacijama. I tada je još važnije da stanu, oslušnu sebe, okolinu, i najbliže i najdalje. I odgovor će im stići, samo ako jasno sebi postave pitanje. Kada tačno znate svoju svrhu, lako nalazite i svoj put i svoj mir. Lako se motivišete jer ne sumnjate u svoje korake, prereke koje dolaze lakše prebrodite. Zato je veoma važno da budete potpuno sigurni da znate zašto vam je važno to što radite.

I bez obzira da li ste zadovoljni time gde ste trenutno, ili ste rešili da nešto menjate, kada završite čitanje ovog teksta zastanite. Upitajte sebe “Da li sam ja na mestu na kom treba da budem? Da li ovde dajem svoj maksimum? Da li se dobro osećam među ljudima sa kojima provodim najviše vremena? Mogu li drugačije, više, bolje?” Budite dobri prema sebi. Budite sebi najbolji prijatelj. Govorite sebi danas samo lepe reči. Birajte da danas sebi kažete samo ono što je dobro i što možete bolje. Dajte svom kritičaru danas slobodan dan i dozvolite sebi da se potapšete po ramenu za sve one dobre odluke u svom životu.

Ko, ako nećete vi? Kada, ako ne sada?

Biti sam i samostalan ima svojih ozbiljnih loših strana. Nije za svakoga. Ali ima barem toliko, ako ne i više, onih dobrih i o tome u nekom sledećem tekstu. Da razradimo ono zašto je nama “lako”. OK, možda ne baš “lako”, bolje je reći “lepo”.

Marijana Milošević

Bim Bam

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu.