Važnost razgovora

Kako ohrabriti roditelje da pravilno stimulišu razvoj govora kod beba?

Već više od tri decenije, naučnici iz celog sveta pokušavaju da povežu značaj rane lingvističke stimulacije sa kasnijim uspehom dece u školi. Razna istraživanja dokazuju da način govora, količina razgovora i teme, bitno utiču na proširivanje rečnika kod dece te da su jedan od ključnih razloga razvoja i budućeg uspeha pojedinca. Tokom brojnih istraživanja sprovedenih u svetu, naučnici su došli do saznanja da postoje velike sličnosti i razlike u svim porodicama, kada su razgovori sa decom uzrasta do 3 godine u pitanju. Sličnosti se ogledaju u učenju dobrih manira: kako se obući, koristiti nošu, kako pravilno jesti. Ipak, razlike su u fondu reči koje se izgovore u različitim porodicama. Dva velika američka istraživanja pokazala su da u dobro situiranim porodicama, dete od roditelja ima priliku da čuje u proseku 2150 reči u satu, u radničkim porodicama to je 1250 dok je u porodicama koje primaju socijalnu pomoć broj reči svega oko 620. Da bi se na pravilan način razvijao dečji rečnik, ono treba da čuje oko 21000 reči u jednom danu, a ova brojka je za čak oko 5000 manja kod dece u siromašnim porodicama. Tako četvorogodišnje dete iz siromašne porodice, u svom životu čuje čak 30 miliona reči manje od svog vršnjaka iz bogate porodice. 2005. godine, fondacija za istraživanja LENA (Language Environment Analysis) razvila je mali digitalni uređaj koji može da snima do 16 sati razgovora i da pri tom napravi razliku u govoru odraslih, dece i njihove međusobne koverzacije a da pri tom isključi govor koji dolazi sa televizora ili razgovor u kome dete nije aktivno. Deca su ovaj maleni uređaj nosila uz svoju garderobu a on je dao precizne rezultate ali i dokaze roditeljima koliko zaostaju u svakodnevnim očekivanim rezultatima. Jedan od, možda, najvažnijih rezultata korišćenja ovog malog uređaja je i, tako dobijen, zvanični dokaz da deca uzrasta do dve godine mogu da uče jezik isključivo od drugih ljudskih bića a ne preko televizora, kompjutera ili CD.

Takođe, u skladu sa kvantitetom ide i kvalitet razgovora. Istraživanja su takođe pokazala da što su roditelji obrazovaniji, imaju širi spektar tema o kojima pričaju, koriste složenije rečenice i imaju sofisticiran rečnik. Ipak, ne sme vršiti generalizacija i reći da svi siromašni roditelji pričaju manje sa svojom decom od bogatih jer ima toliko dobro situiranih koji od svojih obaveza ne razgovaraju sa svojom decom, dok ima i onih sa niskim primanjima koji su svojim najmlađima u potpunosti posvećeni. Takođe, rezultati istraživanja su pokazali da obrazovanje nije ključni momenat za broj izgovorenih reči detetu, što se objašnjava time da je veliki broj roditelja sa visokim obrazovanjem previše dugo i često zaokupljeno obavezama umesto sopstvenim bebama. Ipak, deca manje obrazovanih roditelja češće će za stolom čuti samo “Lepo žvaći” i “Moraš sve da pojedeš iz tanjira” od dece iz bogatijih porodica koji imaju daleko širi dijapazon tema o kojima razgovaraju za stolom. U dobro situiranim porodicama primećeno je i da deca češće čuju pohvale (Da, da, to je kuca. Bravo! Ona kaže av, av) nego primedbe i zabrane (Prestani sa tim! Ne radi se to tako!). U proseku, u porodicama sa visokim primanjima dete u sat vremena čuje 6 pohvala i jednu primedbu, dok je u onim sa najnižim rezultat 5 prema 11.

Sa manjim izuzecima, što više roditelji razgovaraju sa decom, povećavaće se i njihov rečnik ali i rezultati testova inteligencije koji se rade nakon trećeg rođendana. Prvi problemi kod dece sa kojima se ne razgovara dovoljno često i kvalitetno, primetni su već kod uzrasta od 18 meseci! Takođe, zna se da deca koja su sa manjim vokabularom ušla u školski sistem, vrlo često napuštaju obrazovanje ili ne postignu zavidne rezultate. Srećom, čak i ta deca, kada se uključe u dobar predškolski program, imaju odlične šanse da nedostatak nadoknade pre polaska u školu.

U cilju sprečavanja ovog problema, u Americi je razvijeno nekoliko programa koji za cilj prvenstveno imaju ohrabrivanje roditelja da više razgovaraju sa decom uzrasta do dve godine kao i osvešćivanje problema koji nastaju nedostatkom razgovora. Danas svi, od negovateljica u jaslama, preko proizvođača igračaka do političara razmatraju mogućnosti ranog razvoja mozga. Sve u cilju što bolje polazne osnove za dalji rast i razvoj. Na žalost, sve je veći broj roditelja koji ne shvataju značaj razgovora sa bebom i odlažu ovu aktivnost za period kada dete poraste.

Postoji nekoliko načina kako poboljšati osnove za uspeh deteta. Kao prvo, biti svestan da dete upija i u periodu kada još nije u stanju da ponovi ni najjednostavnije reči. Iako ih ne ponavlja, beba ih čuje i memoriše. Roditelji se ohrabruju da koriste sve moguće situacije da sa svojom decom razgovaraju, pa makar ta komunikacija izgledala jednosmerna. Situacije određuju teme razgovora: prodavnica, u kojoj mama kupuje namirnice, idealna je ne samo za učenje o voću i povrću, već i o oblicima, bojama, mirisima i teksturama. Dete treba posmatrati kao odraslog sagovornika i jasno mu davati do znanja da treba da se uključi u razgovor. Pogledom, dodirom i jasnom artikulacijom i gestikulacijom izgovorenih reči, dete nas pažljivije gleda, sluša i oponaša naš govor.

Govor predstavlja najkompleksniji proces koji bebe savladavaju. On obuhvata čitav niz radnji koje aktiviraju ceo mozak – od auditivnih regija, preko asocijativnih do motoričkih. Zato je svaka aktivnost koju beba pokušava pri slušanju, razumevanju i izgovaranju reči, važno iskustvo za nju. Dete stimulišemo da govori i kada mu dajemo do znanja da ga slušamo. I u najjednostavnijoj komunikaciji, kada dete vidi automobil i kaže „Auto“, naš odgovor bi trebalo da bude „Da, to je auto!“ i da se na tome ne završi, već da nastavimo: „Koje boje je auto? Ovaj auto je plave boje. Napred ima bela svetla a pozadi crvena. Auto vozi čika koji ide na posao“… Ovakva komunikacija sa detetom koje još uvek tek ume da imenuje automobil, nije nepotrebna. Naprotiv. Ova komunikacija govori detetu da mi želimo sa njim da razgovaramo. Ako pogreši, ispravljamo ga: „Naš auto je crveni, ali ovaj auto koji vozi čika je plavi! Čika vozi Fiat, mi vozimo Opel. Njegov auto je iz Italije a naš iz Nemačke“. Deca vole da im se obraćamo pevajućim, visokim glasom i da im pažnju privlačimo produženim samoglasnicima: “Evo ga veeeeliki slon! Gle kako hoda polaaaaako!” Osim što bebe kopiraju nas kako govorimo, i mi treba da imitiramo njihov jezik. Tako ćemo im dati do znanja da ih slušamo i da i mi imamo njima nešto da kažemo. Ako sve ovo kombinujete sa razgovorom jedan na jedan i pri tom pričate polako, dajući bebi vremena da eventualno proba da vas oponaša, dok gleda u vaše usne i ono šta joj pokazujete, to je najmoćnija kombinacija za razvoj govora.

U čitanju knjiga, budite glumci. Uživite se u tekst i glasom podržavajte situacije o kojima čitate. Dete je tako više zainteresovano da vas pažljivo sluša a aktivnijim čitanjem i njihova pažnja će trajati duže. Budite opušteni i dodatno objasnite zanimljive delove knjige, uključite sva čula i radite i na razvoju mašte svog deteta. Iako dete nije u stanju da momentalno ponovi sve što smo rekli, neka vas to ne zavarava. Stalna komunikacija, razgovor sa bebom i malom decom o najrazličitijim stvarima, pa čak i čitanje deci literature koja trenutno interesuje roditelje, biće za njih od velike koristi kada porastu.